Обећања

Прича о два филма

Стицајем занимљивих околности, имао сам прилику да у последње две недеље премијерно у Вашингтону одгледам два потпуно различита филма који деле исти наслов – Обећање (The Promise). Прво Обећање је приказано у велелепној сали Француске амбасаде, а на иницијативу вештих дипломата из Амбасаде Србије који су направили идеалан избор за овогодишњи Франкофонски фестивал. Реч је о српском документарном филму који прати причу брачног пара из Француске који се пре неколико година доселио у Рогљево, село у Неготинској крајини на истоку Србије, са циљем да покрене производњу квалитетних вина.

The Promise

Њихов долазак буди заинтересованост, али и неповерење код мештана овог некада моћног, а данас заборављеног села. Наравно, француски пар се сусреће и са многоструким бирократским тешкоћама које још увек гуше предузетнички дух у нашој Србији, а део су комунистичког наслеђа. Снага њихове воље (а и квалитет вина) превазилази скоро све тешкоће, па се данас флаше вина из Рогљева назване Обећање, Тајна, Истина, Поема и Жеља, налазе у ресторанима широм света. Филм Обећање је плод дугогодишњег рада аутора Душана Гајића и редитеља Жељка Мирковића. Њих двојица су након пројекције имали прилику да се обрате одушевљеној и знатижељној вашингтонској публици. Напустио сам Амбасаду Француске пун позитивних утисака. Србија је на заиста оригиналан и позитиван начин била представљена пред разноликом публиком.

Неколико дана након пројекције српског Обећања, на позив јерменског пријатеља сам добио прилику да присуствујем премијерној пројекцији јерменског Обећања у згради америчког Конгреса. Представници Јерменског националног комитета Америке (Armenian National Committee of America) са разлогом су изабрали ово место за пројекцију филма – намера организатора је била да привуче што већи број конгресмена и њиховних сарадника да погледају филм који ће бити у биоскопима широм Америке следећег месеца.

Обећање је историјска драма смештена у године распада Отоманског царства. Реч је љубавној причи младог Јермена ког прате страховити злочини почињени од стране Турака, данас познати као Геноцид над Јерменима у ком је страдало преко милион и по жртава. Овај високобуџетни филм режирао је Тери Џорџ, познат по филму Хотел Руанда. Глумачку екипу између осталих чине и добитник Оскара Кристијан Бејл, Оскар Исак, Шарлота Ле Бон, Жан Рено и Раде Шербеџија. Поред уметничког, филм има и снажан едукативни карактер. Многе сцене филма су растужиле публику, али се осетило и задовољство што је он најзад снимљен, с обзиром да је прошло више од 100 година након турског масакра.

Jermenija

Низ говорника након пројекције је одао захвалност за финансијску подршку покојном Кирку Керкоријану, америчком милијардеру јерменског порекла чија је велика жеља била да се овај филм сними. Целокупна организација овог догађаја у згради Конгреса ми је само још једном доказала снагу дијаспоре ове мале државе са Кавказа која се по свом значају и могућностима често пореди са јеврејском дијаспором. Што није ни чудо када се узме у обзир да већи број људи јерменског порекла данас живи ван матичне Јерменије као што је и даље случај са Израелом.

Чини ми се да је Јерменија данас најсличнија држава Србији о којој истовремено најмање знамо. Наиме, ми делимо многе сличности из историје, културе и вере, али су ретки искрени познаваоци Јерменије у Србији, или Србије у Јерменији као што је рецимо Бабкен Симоњан, професор универзитета у Јеревану и почасни конзул Србије у Јерменији. У једном од његових интервјуа за Вечерње новости, Симоњан нас је опоменуо да је заборав наша највећа грешка. Гледајући јерменско Обећање пре два дана, сетио сам се тих његових речи и запитао зашто не постоји филм о Албанској голготи, или Јасеновцу? Зашто филмови који постоје немају титлове на енглеском и другим светским језицима? За америчко тржиште идеална би била и екранизација књиге 500 Заборављених, аутора Грегори Фримена (Тhe Forgotten 500: The Untold Story of the Men Who Risked All For the Greatest Rescue Mission of World War II) која би подсетила овдашњу јавност на храброст официра и војника Југословенске војске у Отаџбини и засигурно утицала на и даље претежно негативну перцепцију Србије у Вашингтону.

Претпостављам да ће многима који и даље читају овај текст пасти на памет да Србија мора да уради нешто по том питању. Мој став је мало другачији. Ја мислим да ми морамо да урадимо нешто, а не држава. Пројекцију јерменског филма је Амбасада Јерменије само декларативно подржала. Цео догађај је био у организацији Јерменског националног комитета Америке. И стари и млади Јермени и Американци јерменског порекла су спремни да волонтирају, донирају и међусобно се помажу како би свако од њих успео, и то их чини једном од најусшешнијих заједница у Америци, али и Француској, Русији и осталим државама где имају бројну дијаспору. Између осталог, на тај начин су успели и да сниме овај филм. Можемо ли и ми себи дати Обећање да ћемо бар покушати да не заборавимо ко смо, шта смо, и одакле смо дошли? Да ћемо помагати једни друге, како у матици, тако и ван ње, и да ће, парафразирајући Његоша, борба за наше националне интересе бити непрестана, па нека буде што бити не може!

Са тим у вези, замолио бих вас да у складу са могућностима помогнете једној дивној девојчици која пати од тешке болести. Више информација на овом линку: https://www.gofundme.com/Sofija

 

Српско Обећање је доступно на: https://www.youtube.com/watch?v=nskCvMWkqfU

Трејлер за јерменско Обећање: https://www.youtube.com/watch?v=zwut1DUXaZc

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s